Rastanak
Noćas smo ti i ja sami,
sedimo u uglu sobe tvoje,
ostavljaš me i plačem u tami,
da ne vidiš suze moje.
Slike mi naše vraćaš,
one nas jedino vežu,
gledam ih i drhte mi ruke,
dok me osećanja stežu.
Silazim niz stepenice,
polako zatvaraš vrata,
nemam razloga da živim,
ali živeću tebi iz inata.
Нема коментара:
Постави коментар