Pogrešna žena u pravo vreme
Bila je pogrešna žena u pravo vreme sa pravim rečima,
a ja čovek koji u srcu ima samo ravnu liniju,
kao posledicu svih dotadašnjih stradanja
i spomenik sahranjenim snovima i izdanim ljubavima.
Neozbiljna, tvrdoglava, nepismena, iritirajuća,
ali pored svega neodoljiva,
počela je izvlačiti ono najbolje iz mene:
osmeh se ponovo pokazivao svetu,
oči sjale kao da su sunčevi najbliži rođaci,
ravna linija u srcu dobila je ritam,
a snovi vaskrsli brže od mitološkog Feniksa.
Previše je brzo sve išlo da sam se uplašio,
a ona mi je govorila da treba da se prepustim,
da uživam u trenutku i u tome šta imamo i stvaramo.
Nisam mogao da je ne poslušam,
bilo je previše lepo da bih se bunio.
I kada sam se skroz prepustio...
"Nemam nikakvo opravdanje. Stid me je od tebe.
Ne mogu da ti kažem razlog,
ali, ipak, ja nisam dobra za tebe.
Možda je bolje da to bude sad, nego kasnije.
Žao mi je, stvarno.
Ako možeš nekako oprosti."
Najotrcanija fraza i najizrabljivanija,
koja se mogla naći u svakom filmu i svakoj knjizi,
kojima su nadenuli nadimak "romantični".
Pa, zar nije ona sama onda mogla postati bolja,
nego da oboje postanemo ranjivi i lošiji?
Za nju je trebalo sve da bude samo šala,
ali se, eto, ona otrgla kontroli.
Bilo je tu malo laži, a još manje istine.
Šta je šta valjda ona sama može razlučiti,
ja nikako nisam mogao, bio sam pogubljen.
Toliko sam navikao na "nas",
mada mi nikada nismo ni postojali,
da bih svakog dana u "naše vreme"
obavezno pogledao na sat i pomislio na nju...
Нема коментара:
Постави коментар