Biljana
Biljana je bila skoro savršena, naravno, za mene,
i pored svih svojih mana i pored svoje prošlosti,
koju je i te kako imala.
Nisam ja nju zavoleo, jer sam bio zaljubljen u nju.
Ne, ja sam se u nju zaljubio, jer sam je voleo.
Klempave uši, grbav nos, koji večito slini,
nije bila baš fatalna lepotica,
za kojom se okreću na ulici,
ali u mojim očima je bila najlepša,
Osvojila me je rečima,
načinom na koji je razmišljala,
logikom koju je koristila.
Dovoljno je bilo da je slušam,
pa da je poželim...
Za mene je bila posebna:
jedina je znala ko je Lilit
i shvatala zašto bih jednog dana
budućoj ćerki to ime da dam;
jedina se nije oduševljavala
"Strepnjom" Desanke Maksimović
i smatrala je, kao i ja,
da je to himna gubitnika;
jedina je, posle svih,
od koje sam imao šta da naučim.
Bio sam zahvalan bivšim što su bile pogrešne,
jer sam mislio da sam konačno dočekao pravu.
Dok su ostale devojke učile kako se zavode momci;
ona je učila o Bahu, Mocartu, Betovenu i Listu
i kako da mrzi Šumana i Šuberta.
Pored nje sam ponovo uživao u sitnim radostima,
poput gledanja filmova mljackajući kokice,
otkrio čari kineske kuhinje
i naučio kako se jede štapićima,
naučio da se opustim i ne budem večito krut.
Jedina je koju sam digao na pijedestal,
pa je zato toliko nisko pala u mojim očima;
valjda nije navikla na toliku visinu,
jer su je svi drugi gazili...
Iako je tražila ljubav, voleti nije znala.
Njena potreba za pažnjom je bila jača od ljubavi.
Ne možeš nekog imati ko pripada svima.
Da se samo istom strašću borila za našu ljubav,
kojom je branila svoje laži;
da je barem jedno jedino obećanje ispunila;
da je ispoštovala mene poštujući sebe,
jer je to jedino šta sam tražio;
da je raščistila prošlost,
gradili bismo budućnost iz zdravih temelja.
I pored svega, krivim sebe,
jer nisam smeo dozvoliti sebi
da, zbog nje, sa njom i ja padnem.
Morao sam biti jači, sagledati istinu,
savladati strah da bez nje ne ostanem,
ako već nisam mogao nju da podignem,
da ja nastavim dalje.
Kada sam mislio da sam iskusio sve boli,
ona me je još više zabolela.
Bol je u svakoj suzi koju sam njoj posvetio,
u svakom jutru koje mi osvane sa njom u mislima,
u njenom bolu koji sam ja izazvao,
u svakoj pesmi koju sam njoj napisao.
Ponekad zateknem seba kako slušam
Pavarotijevu izvedbu "Una furtiva lagrima"
i prisećam se njenog oduševljenja istom,
dok zurim u njen poslednji SMS koji još čuvam:
"Ne moraš da mi veruješ, ali volim te. Previše."
Žalim što nismo polovine jedne ljubavne jedinke
i što nisam dočekao njeno najlepše izdanje;
ali se nadam da je ona srećna i bez mene,
bez obzira što ja nisam bez nje,
da se nismo uzalud odrekli nas,
da je konačno uspela izgraditi srećnu sebe.
Нема коментара:
Постави коментар